Grcki mitovi 1 - Pelaski mit o postanju sveta

1- PELAŠKI MIT O POSTANJU SVETA

U početku se boginja svih stvari, Eurinoma, podiže naga iz haosa, ali ne nađe ništa čvrsto na šta bi stala te
zato odvoji vodu od neba, igrajući usamljena na talasima. Igrala je tako krećući se prema jugu, a vetar koji
je pokretala svojom igrom učini joj se kao nešto novo i naročito, kao nadahnuće za stvaranje. Okrećući se
oko sebe, ona dohvati severni vetar, protrlja ga rukama i, gle čuda! Pojavi se velika zmija Ofion. Da bi se
zagrejala, Eurinoma poče da igra sve žešće i žešće, što kod Ofiona izazva pohotu, te on obvi njene božanske
udove i spoji se s njom. Otada Severac, koga još zovu i Borej, poče da oplođava; zbog toga kobile često
okreću svoje zadnjice vetru i ždrebe se bez pastuva.1 To je priča kako je Eurinoma zatrudnela.

b) Ona potom uze na sebe oblik golubice i; ležeći na talasima izvesno vreme, snese sveopšte jaje. Na
njenu zapovest, Ofion se oko jajeta obavi sedam puta i grejao ga je dotle dok se ono ne rasprsnu i iz njega
ne ispadnu Eurinomina deca — sve stvari koje postoje: sunce, mesec, planete i zvezde, zemlja sa svojim
planinama, rekama, drvećem, biljem i životinjama.

c) Eurinoma i Ofion izabraše za svoj dom Olimp, ali Ofion tada poče da vređa Eurinomu, hvališući se
kako je on sam stvorio Svemir. Na ovo ga ona smesta prignječi petom, izbi mu zube, pa ga zatim progna
pod zemlju u mračnu pećinu.

d) Zatim boginja stvori sedam planetarnih sila i nad svakom od njih postavi po jednu Titanku i Titana —
Teu i Hiperiona za Sunce; Fojbu i Atlanta za mesec; Dionu i Krija za planetu Mars; Metidu i Koeja za
planetu Merkur; Temidu i Eurimedonta za planetu Jupiter; Tetidu i Okeana za Venus; Reu i Krona za planetu
Saturn.

Prvi čovek beše Pelazg, praotac svih Pelazga; on je iznikao iz zemlje Arkadije, a za njim nikoše još neki.
Pelazg ih nauči da grade kolibe, da se hrane žirom i da od svinjske kože šiju onakve tunike kakve još nose
siromašni ljudi u Euboji i Fokidi.




Samo veoma oskudni fragmenti ovog prehelenskog mita zadržall su se u grčkoj književnosti, a
najveći je Argonautica Apolonija sa Roda I, 496—505, i Cecesov ''O Likofronu'' 1191; ali mit je
upleten u Orfičke misterije i može se restaurirati, kao gore. Iz Berosovih fragmenata i feničanske
kosmogonije, koju navode Filon i Damaskije; Iz kanaanskih elemenata u jevrejskoj priči o stvaranju
sveta; po Higinu ; iz bojotijske legende o zmajevim zubima ;
i.sa ranih ostataka ritualne umetnosti. Da su svi Pelazgi rođeni od Ofiona nagađa se zbog njihove
zajedničke žrtve, Pelorije (Atenaj: XIV, 45, 639—40); Ofion je smatran za Pelora ili «ogromnu
zmiju«.



1.U ovom prastarom verskom sistemu još nije bilo ni bogova ni sveštenika, već je postojala samo sveopšta
boginja i njene sveštenice, pošto je žena bila vladajući pol, a muškarac samo njena preplašena žrtva.
Očinstvo se nije poštovalo, a oplođavanje žene se pripisivalo vetru; moglo je da usledi i slučajnim gutanjem
insekta; smatralo se, takođe, da žena može da se oplodi ako jede pasulj. Nasledstvo je prenošeno isključivo
po majčinoj liniji, dok se zmija smatrala za reinkarnaciju mrtvih. Eurinoma ("velika lutalica«) bio je naziv
za boginju vidljivog meseca; njeno sumersko ime bilo je Jahu ("uvažena golubica''), naziv koji je prešao na
Jehovu kao tvorca. Marduk je na vavilonskim prolećnim igrama simbolično prepolovio golubicu kad je
uveo novi poredak sveta.

2. Ofion, ili Borej, je zmija tvorac (demijurg) u jevrejskom i egipatskom mitu, a u ranoj umetnosti
Sredozemlja boginja se stalno pojavljuje u njegovoj pratnji. Od zemlje rođeni Pelazgi, koji su tvrdili da su
postali od Ofionovih zuba, verovatno su bili neolitski ljudi, prispeli na grčko kopno iz Palestine negde oko
3500. godine pre naše ere, a sedam stotina godina kasnije su ih rani Heleni — doseljenici iz Male Azije,
prispeli preko Kiklada — zatekli na Peloponezu. Ali naziv »Pelazgi« se široko primenjivao na sve
prehelenske stanovnike Grčke. Tako Strabon (V, 2, 4) navodi Euripida, koji objašnjava da su Pelazgi
prihvatili naziv »Danajci« kad je Danaj došao u Arg sa svojih pedeset kćeri . To što im se
pripisuje raskalašno ponašanje, odnosi se, verovatno, na njihov prehelenski običaj erotičnih orgija.
(Herodot: VI, 137). Strabon u istom odeljku kaže da su oni koji su živeli u blizini Atene bili poznati kao
Pelargi (''rode"); verovatno im je roda bila ptica-totem.

3. Titani ("gospodari") i Titanke imali su odgovarajuće parnjake u ranoj vavilonskoj i palestinskoj
astrologiji, gde su bili božanstva koja vladaju sedmicom svete planetarne nedelje; verovatno da su ih uveli
Kanaaniti i Hetiti prilikom naseljavanja Korintske prevlake, početkom drugog mileniijuma pre naše ere
a može biti čak i rani Heleni. Ali kada je u Grčkoj prestao da vlada kult Titana, kad
sedmodnevna nedelja nije više bila svojstvena zvaničnom kalendaru, neki pisci počeli su da navode
dvanaest Titana, verovatno da bi odgovarali znacima Zodijaka. Hesiod, Apolodor, Stefan Vizantijski,
Pausanija i drugi daju nepotpunu listu njihovih imena. U vavilonskom mitu, gospodari, vladari planeta
Samas, Sin, Nergal, Bel, Beltis i Ninib bili su svi muškog pola, osim Beltis, boginje ljubavi. Ali u
germanskoj nedelji, koju su Kelti preuzeli sa istočnog Sredozemlja, nedeljom, utorkom i petkom vladale su
Titanke, dok su Titani vladali ostalim danima. Sudeći po božanskom svojstvu Ajolovih kćeri i sinova,
svrstanih po parovima i po mitu o Niobi , vidi se da je u vreme kada je ovaj sistem
prvi put prodro iz Palestine u prehelensku Grčku, radi zaštiite boginja bilo dobro da bude uvek po jedan
Titan i jedna Titanka. Ali ubrzo se njihov broj od četrnaest sveo na mešovitu grupu od njih sedmoro.
Postojale su sledeće planetarne sile: Sunce za svetlost; Mesec za čini; Mars za rast; Merkur za mudrost;
Jupiter za poredak; Venera za ljubav; Saturn za mir. Grčki klasični astrolozi usaglasili: su se sa vavilonskim,
podelili planetarne sile Heliju, Seleni, Areju, Hermesu ili Apolonu, Zeusu, Afroditi i Kronu — čijim se
latinskim imenima još uvek nazivaju dani u nedelji kod Francuza, Italijana i Španaca.

4. Najzad, govoreći mitološkim jezikom, Zeus je progutao Titane, pa čak i samoga sebe, budući da je i sam
prvobitno bio Titan. Jevreji iz Jerusalima klanjaju se transcendentalnom bogu, koji u sebi sadrži planetarne
sile nedelje: ova je teorija izražena u simbolima na sedmokrakom svećnjaku i u sedam stubova mudrosti.
Sedam planetarnih stubova postavljenih u blizini konjskog groba kod Sparte bili su ukrašeni na starinski
način, kako kaže Pausanija , a možda su imali veze i sa egipatskim obredima koje su doneli
Pelazgi (Herodot: II, 57). Ne zna se jesu li ovu teoriju Jevreji pozajmili od Egipćana, ili Egipćani od Jevreja,
ali bilo kako bilo, takozvani heliopoljski Zeus, o kome A. B. Kuk raspravlja u svome Zeusu (I, 570—76),
bio je po svojim obeležjima egipatski i imao je na poprsju, kao glavne ornamente oklopa, sedam planetarnih
sila; često su se i poprsja ostalih Olimpljana nalazila na ornamentima u pozadini. U Španiji, kod Tortosa,
nađena je jedna bronzana statueta ovoga boga, a jedna druga otkrivena je u Biblosu, u Fenikiji. Mermerna
nadgrobna spomen-ploča iz Marselja ima šest planetarnih poprsja i figuru Hermesa u prirodnoj veličini, koji
takođe ima veliki značaj — verovatno kao osnivač astronomije. Isto tako je u Rimu Kvintus Valerije
Soranus pripisivao Jupiteru svojstvo transcendentalnog božanstva, iako se u Rimu vreme nije računalo na
sedmice kao u Marselju, Biblosu i, verovatno, Tortosu. Ali planetarne sile nikada nisu smele da vrše uticaj
na zvanični olimpijski kult, pošto se smatralo da nisu grčke (Herodot: I, 131) pa, prema tome, ni patriotske.
Aristofan kaže preko Trigala (Mir 403), da su Mesec i Sunce, »ta stara propalica«, skovali zaveru da izruče
Grčku u ruke persijskih varvara.
5. Iz Pausanijinog tvrđenja da je Pelazg bio prvi čovek, može se zaključiti. da su se tragovi neolitske
kulture održali u Arkadiji do u klasično doba.