Grcki mitovi

Srednjovekovni misionari katoličke crkve doneli su u Veliku Britaniju iz Evrope, pored celokupnog
zbornika sakralne istorije, i sistem univerziteta, koji se zasnivao na grčkoj i latinskoj klasici. Smatralo se da
su domaće legende o Kralju Arturu, Gaju od Varvika, Robinu Hudu, Plavom Hagu od Lestera i Kralju Liru
dovoljne za prost narod, dok su obrazovane klase i sveštenstvo iz vremena Tjudora mnogo više raspravljali
o mitovima Ovidija i Vergilija i gimnazijskim izvodima o trojanskom ratu. Iako se zbog toga engleska
književnost od šesnaestog do devetnaestog veka može pravilno shvatiti samo u svetlosti grčke mitologije,
klasici su kasnije u tolikoj meri izgubili od značaja u našim školama i na univerzitetima da se od jednog
obrazovanog čoveka nije moglo očekivati da zna ko su, na primer, bili Deukalion, Pelop, Dajdal, Laokoont
ili Antigona. Prosečno obrazovan čovek najčešće stiče saznanje o ovim mitovima iz bajki i priča za decu,
kao što su Kinslijevi Heroji i Hautonove Tenglvudske priče; i, izgleda kao da mu to mnogo ne smeta, jer već
dve hiljade godina smatra da mitove treba zaboraviti kao neobičnu i varljivu fantaziju, ljupku zaostavštinu
detinjstva grčke inteligencije, čiji je značaj hrišćanska crkva s razlogom umanjivala da bi istakla duhovnu
prednost Biblije. Ipak, njihov značaj je neocenjiv za izučavanje rane evropske istorije, religije i sociologije.

»Himeričan« je pridev nastao od imenice chimaera — himajra, što znači »koza«. Pre četiri hiljade
godina je Himajra mogla biti isto toliko obična kao što je danas ma koji religiozni, heraldički ili trgovački
amblem. To je, prema Homerovom beleženju, bila složena životinja sa lavljom glavom, kozjim telom i
zmijskim repom. Himajra je nađena uklesana u zidove hetitskog hrama u Karkimišu i bila u početku
kalendarski simbol kao i sve slične komponovane životinje, na primer sfinga i jednorog; svaka komponenta
je predstavljala po jedno godišnje doba. Diodor misli da je isti slučaj i sa lirom sa tri strune od kornjačinog
oklopa. Nilson u svom delu Primitivno računanje vremena (1920) raspravlja o godini koja ima tri godišnja
doba. Međutim, samo se mali deo od ogromne nesređene zaostavštine grčke mitologije, koja je trpela uticaje
i sa Krete i iz Egipta, Palestine, Frigije, Vavilonije i odakle sve ne, može uvrstiti uporedo sa Himajrom u
prave mitove. Pravi mit može da se definiše kao prepričavanje ritualne mime koja se javno izvodila na
narodnim svetkovinama, a koja se nalazila likovno zabeležena na pečatima, zdelama, ogledalima,
skrinjama, šititovima i tapiserijama. Himajra i ostale njoj slične kalendarske životinje igrale su prevashodnu
ulogu u izvođenju rituala. Takve su životinje postale verske institucije u svakom plemenu, klanu ili gradu,
zahvaljujući ikonografskom i usmenom predanju. Narod je opštio s njima preko njihovih doličnika —
drevnih čarobnjaka koji su upravljali plodnošću i sigurnošću područja svete kraljice, ili kralja, jer je,
izgleda, širom grčkih zemalja kraljičanstvo prethodilo kraljevstvu, a do promene je došlo onda kad su za to
stvoreni uslovi. U Lukijanovom eseju ''O igri'' nabraja se priličan broj ritualnih mima koje su izvođene još u
drugom veku posle nove ere; a Pausanijin opis slika sa zidova hrama u Delfima i duboreza na Kipselovoj
skrinji svedoči da je u njegovo vreme još bilo najraznovrsnijih mitoloških ostataka, od kojih više nema ni
traga.

Prave mitove treba razlikovati od:

(1) Filozofskih alegorija, kao u Hesiodovoj kosmogoniji;
(2) »Etioloških« tumačenja mitova koje danas više ne razumemo, kao što ne razumemo, na primer, mit o
Admetu koji je upregao lava i divljeg vepra u svoja kola;
(3) Satire ili parodije, kao u Silenovoj priči o Atlantidi;
(4) Sentimentalnih pripovedaka kao što je legenda o Narkisu i Ehi;
(5) Ulepšavanja istorije, kao što je Arionov doživljaj sa delfinom;
(6) Minstrelnih romansi, kao u priči o Kefalu i Prokridi;
(7) Političke propagande, kao što je Tesejevo ujedinjenje Atike;
( Moralnih legendi, kao u priči o Erifilinoj ogrlici;
(9) Šaljivih anegdota, kao što je bračna farsa sa Heraklom, Omfalom i Panom;
(10) Pozorišnih melodrama, kao u priči o Testoru i njegovim kćerima;
(11) Herojskih saga, kao što je osnovni zaplet Ilijade;
(12) Realističke pripovesti, kao što je Odisejeva poseta Fajačanima.


Ipak, mitski se elementi, sasvim neočekivano, mogu naći i u nečijoj priči, dok najjasnija i
najpotpunija verzija nekog mita najčešće uopšte nema autora, kao što se događa i kada tragamo za pisanim
izvorima: onaj najstariji ne mora biti i najverodostojniji. Na primer, razigrani Aleksandrinac Kalimah,
frivolni avgustovac Ovidije, pa čak i kao barut suvi pozni Vizantinac Ceces, po pravilu daju raniju verziju
mita nego Hesiod i grčki tragičari; takođe Excidium Troiae iz trinaestog veka je delimično pouzdaniji kad su
u pitanju mitovi od Ilijade. Kad istražujemo smisao mitološkoj ili pseudomitološkoj naraciji, moramo uvek
voditi strogo računa o imenima, plemenskom poreklu i sudbinama ličnosti a kojima je reč; tek ih onda
možemo ponovo postaviti u oblike dramskog rituala, jer će inače manje važni elementi navesti na analogiju
sa nekim drugim mitom kome je dat sasvim drukčiji anegdotski obrt i koji, baš zato, baca svetlost na oba
mita.

Izučavanje grčke mitologije treba da počne pre svega izučavanjem svih političkih i religioznih
sistema u Evropi koji su postojali pre dolaska Arijevaca sa dalekog Severa i Istoka. Cela Evropa neolitskog
doba, sudeći po ostacima likovne umetnosti i po mitovima, imala je značajni jedinstveni sistem religioznih
ideja, zasnovan na obožavanju mnogoimene boginje-majke za koju se znalo i u Libiji i u Siriji.

Stara Evropa nije poznavala bogove. Smatralo se da je velika boginja besmrtna, nepromenljiva i
svemoćna; a svest o očinstvu još nije bila prodrla u religioznu misao. Ona je uzimala ljubavnike radi svoje
naslade, a ne da bi svojoj deci pribavila oca. Muškarci su je se bojali, obožavali je i pokoravali se
matrijarhatu; ognjište je negovano i održavano kao najstarije društveno središte i nalazilo se u pećini ili
kolibi, a materinstvo je prva misterija. Zato se prva žrtva na grčkim javnim svečanostima uvek prinosila
Hestiji, boginji ognjišta. Boginjin beli lik, verovatno njen najšire rasprostranjen amblem, koji se u Delfima
javlja kao omphalos ili pupak, verovatno je potekao od prvobitne bele gomilice dobro sabijenog pepela
pomešanog sa sitnim ugljem, što je bio najlakši način da se sačuva vatra bez dima. Kasnije je to likovno
izjednačeno sa krečom, obeljenom mogilom pod kojom je bila sakrivena lutka žetvenog mita koju su
otkopali u rano proleće, ili sa hrpom morskih školjki ili kvarca, ili belim mermerom, pod kojim su
sahranjivali umrle kraljeve. Sudeći po grčkoj Hemeri i irskoj Greini, nije samo mesec već je i sunce bilo
boginjin nebeski simbol. U svakom slučaju, u ranijim grčkim mitovima sunce ustupa prvo mesto po
važnosti mesecu, jer mesec nadahnjuje većim sujevernim strahom, jer ne bledi u vreme kad godina jenjava,
a pripisuje mu se i sila da polja lišava ili snabdeva vodom.


Tri mesečeve mene — mlad mesec, pun mesec i zadnja četvrt — podsećaju na tri faze u razvoju
žene — devojaštvo, zrelost i starost. Međutim, kako je sunčani godišnji tok svojim promenama podsećao na
uzdizanje i pad prirodnih moći — proleće na devojku, leto na nimfu i zima na staricu — boginju su počeli
da poistovećuju sa sezonskim promenama u životu biljaka i životinja, a takođe i sa Majkom-Zemljom, koja,
u početku vegetativne godine, proizvodi samo lišće i pupoljke, zatim cveće i plodove i, najzad, prestaje da
rađa. Ona je, osim toga, mogla predstavljati još jedno trojstvo: devojka — vazduh, nimfa — zemlju ili more,
starica — podzemni svet; tipični predstavnici su Selena, Afrodita i Hekata. Ove mistične analogije očuvale
su sveto značenje broja tri, a boginja-Mesec proširila se na broj devet, da bi se svaka od njene tri ličnosti,
devica, nimfa i starica, pojavila u trijadi, potvrđujući svoje božanstvo. Njeni sledbenici nisu nikada sasvim
smetnuli s uma da je postojala samo jedna boginja a ne tri; tako je u klasično vreme arkadijski Stimfal bio
jedan od malog broja sačuvanih svetilišta gde su sve nosile isto ime: Hera.

Religiozna svest se postepeno razvijala i tek kada je veza između polnog odnosa i rađanja deteta postala
jasna — jedan podatak o ovom ključnom problemu religiozne misli javlja se kod Hetita u mitu o
jednostranom glupavom Apuu (H. G. Güterbok: Kumarbi, 1946) — obelodanilo se da vetrovi i reke nemaju
moć da oplode ženu. Izgleda da su plemenske nimfe svake godine birale ljubavnika među mladim ljudima
koji su ih okružavali. On je bivao kralj koga je trebalo prineti na žrtvu kad se godina završi; tada bi postao
simbol plodnosti umesto sredstvo erotične naslade. Kapima njegove krvi škropili su drveće, žito, stado, da
bi urodili plodovima, a telo su rastrzali i živo meso jele kraljičine drugarice Nimfe — sveštenice koje su
nosile maske kobila, vučica ili krmača. Običaji su se zatim izmenili, kralj je umirao čim bi moć sunca
počinjala da slabi, jer je on predstavnik sunčane moći; drugi, mladi čovek, njegov blizanac ili izmišljeni
blizanac — izraz odgovara starom irskom izrazu »tanist« — postajao je tada kraljičin ljubavnik da bi i njega
prineli na žrtvu negde tokom zime, a nagrađen je bivao time što se pretvarao u proročku zmiju. Ovi
kraljičini muževi imali su izvršnu vlast samo kad bi im kraljica dozvoljavala da je zastupaju i tu su dužnost
vršili obučeni u njenu čarobnu odoru. Tako se razvijalo kraljevstvo, i mada je sunce postalo simbol muške
plodnosti a kraljev život poistovećen sa godišnjim vremenima, sunce je ipak ostalo pod zaštitom meseca,
kao što je i kralj ostao u vlasti kraljice, bar u teoriji, još dugo pošto je doba matrijarhata prošlo. Tako su
veštice iz Tesalije (posebno konzervativna religija) u mesečevo ime pretile suncu da će ga progutati potpuni
mrak.

Međutim, čak ni iz vremena kad su žene isključivo gospodarile religijom, nema podataka da su branile
muškarcima da obavljaju poslove koje su mogli obavljati bez nadzora žena, a skoro je izvesno da su
muškarci usvojili mnoge osobine »slabijeg pola« do kojih se do tada nisu uzdizali. Muškarcima se
poveravao lov, ribolov, skupljanje nekih namirnica, čuvanje stada i krda i odbrana plemenske teritorije od
napada spolja, sve dok nisu pokušali da prekorače zakone matrijarhata. Birani su i za vođe totemskih
klanova, pa im je data i izvesna vlast, naročito u doba seobe i ratova. Način izbora muškarca glavnog
komandanta, bio je različit u raznim matrijarhalnim zajednicama; obično bi to bio kraljičin ujak ili kraljičin
brat, ili sin njene tetke po majci. Najprimitivniji plemenski glavni. komandant imao je vlast sudije u ličnim
raspravama među muškarcima, ukoliko verski autoritet kraljice time ne bi bio povređen. Najprimitivnije
matrijarhalno društvo održala se do današnjih dana kod Najara u Južnoj Indiji, gde princeze, udate inače za
sasvim male dečake, od kojih se odmah razvode, rađaju decu sa ljubavnicima bez naročitog ranga; i
princeze izvesnih plemena sa matrijarhalnim uređenjem u Zapadnoj Africi udaju se za strance ili obične
muškarce bez obzira na poreklo. Ni kraljevske žene u prehelenskoj Grčkoj nisu vodile računa o poreklu
svojih ljubavnika i birale su ih među robovima, osim ako stotinu kraljevskih kuća iz Lokride i epizefirske
Lokride nisu bile izuzeci baš po tom običaju.

Vreme se u početku merilo po mesečevim menama, i svaka važnija svetkovina odigravala se u doba jedne
mesečeve mene; sunčeva dugodnevica i ravnodnevica nisu bile tačno utvrđene, već su se određivale prema
najbližem ili mladom ili punom mesecu. Broj sedam je stekao naročitu važnost, jer je kralj umirao kad
nastupi pun mesec po sedmi put posle najkraćeg dana. Čak i pošto se, posle dugog i pažljivog astronomskog
opažanja, došlo do toga da sunčana godina traje 364 dana i nekoliko časova, ipak je godina podeljena na
mesece, tj. na mesečeve mene, a ne na odeljke sunčanog kruga. Ovi meseci su docnije postali, kako to
Englezi i danas zovu, «meseci opšteg zakona« (common.-law months), i svaki je trajao po dvadeset osam
dana; dvadeset osam je, takođe, smatran svetim brojem, a smisao mu je viđen i u tome što se mesec mogao
slaviti kao žena, čiji menstrualni ciklus normalno traje dvadeset osam dana, koliko i mesečeva revolucija na
putanji oko sunca. Sedmodnevna nedelja bila je jedinica u »mesecu opšteg zakona« a osobenost svakog
pojedinog dana se određivala, kako izgleda, prema kvalitetima koji su pripisivani odgovarajućem mesecu u
životu svetog kralja. Ovaj sistem vodio je do još bližeg poistovećivanja žene sa mesecom, a kako je 364
deljivo sa dvadeset osam bez ostatka, godišnje svetkovine mogle su se utvr-đivati po tim mesecima opšteg
zakona. Zahvaljujući verskoj tradiciji, godina sa trinaest meseci održala se kod evropskog seoskog življa
čitav milenijum posle usvajanja Julijanskog kalendara; stoga je Robin Hud, koji je živeo u doba Edvarda II,
prema baladi, slaveći majski praznik, i uzviknuo:

Koliko ima veselih meseci u godini?
Trinaest ih ima, kažem ja ...

To je tjudorovski izdavač preokrenuo: »... Ima ih samo dvanaest, kažem ja.. .« Broj trinaest je broj
sunčane smrti. Ovaj broj ni danas nije izgubio svoje zlokobno značenje za sujeverne. Dani u nedelji su pod
zaštitom Titana: genija sunca, meseca i pet planeta za koje se u to vreme znalo; oni su služili boginji kao
svom tvorcu. Ovaj se sistem verovatno razvio u matrijarhatu Sumerije.
Tako je sunce prolazilo svoje stupnjeve tokom trinaest meseci, počinjući svoj ophod u najkraći
zimski dan, dakle od trenutka kada, posle dugog perioda opadanja, dani počinju da dužaju. Prekrobrojan dan
siderske zvezdane godine koji se dobijao od sunčane godine zemljinom revolucijom oko sunčane orbite, bio
je umetnut između trinaestog i prvog meseca i postao je najvažniji od svih 365 dana jer je baš tada
plemenska nimfa birala sebi svetoga kralja, najčešće pobednika na trkama, u rvanju ili u streljačkom
takmičenju. Ali ovaj je primitivni kalendar podložan mnogim izmenama: u nekim krajevima preostali
sunčani dan nisu umetali u vreme najkraćeg dana u godini, već negde drugde, na primer na dan Sretenja —
kad bi se pojavljivali prvi znaci proleća, ili u vreme prolećne ravnodnevice, kad se smatralo da je sunce
dostiglo svoju zrelost; ili u doba najdužeg dana u godini; umetali su ga i u trenutku kad se javlja Sirijus i
reka Nil počinje da plavi polja, a i u doba jesenje ravnodnevice kad padnu prve kiše.

Za razumevanje rane grčke mitologije najvažniji su odnosi između kraljice i njenih ljubavnika —
koji počinju time što se ljubavnici prinose na žrtvu jedanput ili dvaput godišnje a završavaju se potpunim
preovladavanjem neograničene muške monarhije u doba kad je stvorena Ilijada, u kojoj se kraljevi hvale:
»Mi smo mnogo bolji od svojih očeva!« Mnogi slični običaji afričkih plemena ilustruju različite progresivne
stupnjeve ovakvih promena.
Velikim delom grčki mit je religiozno-politička istorija. Belerofont savlađuje krilatog Pegasa i ubija
Himajru. Persej, u drugoj varijanti iste legende, leti vazduhom i obezglavljuje Pegasovu majku — Gorgonu
Medusu; isto tako i Marduk, vavilonski heroj, ubija žensko čudoviste Tijamat, boginju mora. Persejevo ime
bi, verovatno, - trebalo izgovarati Pterseus, »razbijač«; i Persej nije, kako profesor Kerenji smatra, prauzor
lika Smrti, nego verovatno predstavlja patrijarhalne Helene koji su prodrli u Grčku i Malu Aziju u drugom
milenijumu pre nove ere i uzdrmali moć Trojne Boginje. Pegas je bio posvećen Trojnoj Boginji zbog toga
što su konjske potkovice u obliku polumeseca, pa je stoga konj igrao određenu ulogu u svetkovinama koje
su priređivane povodom kiša i prilikom ustoličenja svetoga kralja. Pegasova krila verovatno su simbolisala
njegovu nebesku prirodu. a ne brzinu. Džejn Harison ukazuje (Prolegomena za izučavanje grčke religije,
glava VI) da je Medusa nekada i sama bila boginja koja se skrila pod zaštitu Gorgonine maske; nepojmljivo
užasno Gorgonino lice trebalo je da opomene neposvećene da ne pokušavaju da prodru u njene misterije.
Persej obezglavljuje Medusu: to znači, Heleni su zauzeli Boginjino glavno svetilište, svukli Gorgoninu
masku sa lica njenih sveštenica i dočepali se svetih konja — u Bojotiji je nađen jedan rani lik boginje sa
Gorgoninom glavom i kobilinim trupom. Belerofont, Persejev dvojnik, ubija likijsku Himajru, što znači da
Heleni poništavaju stari Medusin kalendar i zamenjuju ga drugim.
Izgleda da se Apolonovo razračunavanje sa Pitonom u Delfima odnosi na događaj kad su Ahajci
zarobili svetilište kretske boginje Zemlje, a na to se odnosi i Apolonov pokušaj da otme Dafnu, koju je
Hera, da bi je skrila, pretvorila u lovorovu krošnju. Ovaj mit su navodili psihijatri frojdovske škole kao
simbol instinktivnog devojačkog užasavanja od seksualnog akta; međutim Dafna je bila sve drugo osim
uplašena devica. Njeno ime je skraćenica od Daphoene, "krvava", i ona je boginja orgastičkog raspoloženja,
čije su sveštenice Majnade žvakale lovorovo lišće kao opijajuće sredstvo, a u doba punog meseca jurišale na
nevine putnike i rastrzale decu i mlade životinje; lovor sadrži u sebi kalijum-cijanid (potašu). Boginjine
družbenice Majnade potisnuli su Heleni i jedino je lovorovo rastinje svedočilo o ranijem svetilištu Dafojne;
žvakanje lovora bilo je tabu u Grčkoj za sve osim za proročke pitijske sveštenice koje su služile Apolonu u
Delfima sve do rimskih vremena.

Nadiranja Helena početkom drugog milenijuma pre nove ere, koja se obično nazivaju ajolskim i
jonskim, izgleda da su bila manje razorna od ahajskih i dorskih nadiranja, koja su usledila nešto kasnije. U
prvim nadiranjima, male naoružane bande čobana, koji su obožavali arijsko trojno božanstvo — Indru,
Mitru i Varunu — prešle su prirodnu prepreku, Goru Otridu, i mirno se pripojile prehelenskom življu u
Tesaliji i Središnjoj Grčkoj. Prihvaćeni su kao deca lokalne boginje, i između njih su birani sveti kraljevi.
Tako je muška vojna aristokratija živela u relativnom miru sa ženskom teokratijom, ne samo u Grčkoj, već i
na Kreti, gde su Heleni imali svoje uporište i odakle su širili civilizaciju na Atici i Peloponezu. Grčki jezik
se, izgleda, govorio širom Ajgeje i u vreme Herodota, samo se u jednom proročištu govorilo prehelenskim
jezikom (Hero-dot: VIII, 134—5). Kralj je delovao kao predstavnik ili Zeusa, ili Posejdona, ili Apolona, a
sebe je nazivao jednim od njihovih imena, iako je Zeus vekovima bio samo polubog, a ne besmrtno
božanstvo. Svi rani mitovi u kojima bogovi zavode nimfe od-nose se, izgleda, na brakove helenskih
vojskovođa i lokalnih sveštenica boginje Mesec: ovome se Hera gorko protivila, što predstavlja
konzervativna religiozna osećanja.

Kad je postalo nepodesno da vladavina jednog kralja traje kratko, onda se trinaestomesečna godina
produžila na veliku godinu od stotinu mesečevih mena, pošto je tada najbliskije poklapanje sunčeva i
mesečeva vremena. Ali pošto je polja i žetve i dalje trebalo osvećivati, kralj je pristao na privremenu smrt
jedanput godišnje i, u jednom prestupnom danu koji nije padao u svetu zvezdanu godinu, prepustao je vlast
svom zameniku, kralju-dečaku — koga su zvali »interrex«, a koji je morao umreti na isteku dana da bi se
njegova krv upotrebila za obred osvećenja. U to vreme je sveti kralj, tokom trajanja velike godine, vladao sa
svojim doglavnicima i namesnicima; ili su vladala dvojica, jedan za drugim, u toku dve godine; ili bi im
kraljica dozvolila da podele vlast i da vladaju takmičeći se. Kralj je ponekad zastupao kraljicu u svetim
obredima, obučen u njenu odoru, nosio je lažne grudi, zajmio njenu sekiru kao simbol mesečeve moći, pa je
čak preuzimao od nje i obred kojim se izazivala kiša. Njegova ritualna smrt umnogome je zavisila od
okolnosti; mogle su ga divlje žene rastrgnuti u komade, mogao je biti oboren sekirom, uboden otrovnom
strelom u petu, mogao je biti bačen sa stene, spaljen na lomači, udavljen u bari, rastrgnut na unapred
udešenim konjskim trkama, proboden kopljem od riblje kosti. Ali morao je umreti. Bitna promena je nastala
kada je žrtveni dečak zamenjen životinjama na žrtvenom oltaru, a kralj odbio da umre kad se njegova
produžena vladavina završila. Podelivši kraljevinu na tri dela i objavivši naslednika za svaki deo, on bi
nastavio da vlada još izvesno vreme; to je objašnjavao time što su tačnije računice pokazale da se sunčeve i
mesečeve godine poklapaju tek posle isteka devetnaest godina ili 325 mesečevih mena. Velika godina
postala je tako Veća godina.
Za sve vreme ovih stupnjeva, koji su ostavili tragove u mitovima, sveti kralj je uspevao da se održi
na položaju jedino na osnovu prava koje je stekao ženidbom sa plemenskom Nimfom. Ove Nimfe su birane
ili na takmičenjima devojaka iz kraljevskog doma u trčanju ili ultimogeniturom, što znači da je Nimfa
postajala najmlađa za udaju stasala devojka, izdanak najmlađe grane roda. Presto se nasleđivao
matrilinearno, a to se u suštini sprovodilo čak i u Egiptu: Sveti kralj i njegov zamenik birani su uvek van
ženskog kraljevskog doma, sve dok se neki odvažni kralj ne bi odlučio na rodoskvrnjenje sa svojom kćeri
naslednicom u vreme kad mu je vladavina isticala i tako ponovo stekao pravo na presto.

Ahajska najezda u trinaestom veku pre nove ere ozbiljno je ugrozila matrijarhalnu tradiciju. Izgleda
da je kralj u to vreme već stekao pravo da vlada do svoje prirodne smrti, a kad su pred kraj drugog
milenijuma prispeli Dorci, patrijarhalno nasleđivanje postalo je običaj. Kraljević više nije napuštao dom da
bi se oženio stranom princezom, već je ona dolazila njemu, kao u slučaju Odiseja i Penelope. Genealogija je
postala patrilinearna, iako se iz pseudo-Herodotovog Života Homera vidi da se još izvesno vreme
neposredno posle Apatorije, svetkovine muškog srodstva, održavala i svetkovina ženskog srodstva,
prinošenjem žrtvi boginji Majci, a muškarcima tom prilikom nije bio dozvoljen pristup.

Olimpijski porodični poredak bio je nekakav sporazum između helenskih i prehelenskih shvatanja;
to je bila božanska porodica šest bogova i šest boginja, na čelu sa združenom vladavinom Zeusa i Here, tako
da je to bio savet bogova u vavilonskom stilu. Ali posle gušenja pobune prehelenskog stanovništva, koja je
u Ilijadi opisana kao zavera protiv Zeusa, Hera se potčinila Zeusu, Atena se izjasnila »potpuno za oca«, a
Dionis je najzad zaveo mušku prevlast u savetu time što je izbacio Hestiju. Ipak, boginje, iako u manjini,
nikada nisu bile sasvim potisnute — kao u Jerusalimu — jer su duboko poštovani pesnici Homer i Hesiod
»dali božanstvima njihova zvanja i odredili im oblasti i moći« (Herodot: 11, 53), što nije tako lako
prenebregnuti. Štaviše, u Grčkoj se to nikada nije dogodilo, dok su, da bi se obeshrabrio svaki pokušaj
matrijarhata, u Rimu u doba osnivanja vestalskog manastira sve žene kraljevske krvi stavljene pod kraljevu
kontrolu, a u Palestini je kralj David osnovao dvorski harem. Tako je prelazak na patrijarhat, njegov razvitak
i sistem nasleđa, zaustavio dalje stvaranje mitova; nikle su istorijske legende koje su zatim počele da blede u
svetlu pisane istorije.

Životi ličnosti kao što su Herakle, Dajdal, Tejresija i Finej protežu se na nekoliko pokolenja, jer su to više
titule nego imena određenih heroja. Ali iako se ne poklapaju sa hronologijom, mitovi su uvek od značaja;
oni se pletu oko neke tačke u predanju, ma koliko se njihovo značenje gubilo i mrsilo prilikom
prepričavanja. Uzmimo, na primer, nejasnu priču a Ajakovom snu, u kome se mravi, koji su pali sa
proročanskog hrasta, pretvaraju u ljude i naseljavaju Ajginu, ostrvo koje je opustošila Hera. Ovde je
interesantno da je hrast iznikao iz Dodoninog žira, da su mravi iz Tesalije, a da je Ajak unuk rečnog boga
Asopa. Ovako spojeni elementi daju sažetu belešku o imigracijama u Ajginu pred kraj drugog milenijuma
pre nove ere. Uprkos sličnosti grčkih mitova, svako posebno tumačenje pojedinih legendi ostaje pod
znakom pitanja sve dok arheolozi ne uzmognu je neodrživa i ne treba joj pridavati nikakav značaj.
Bronzano i gvozdeno doba u Grčkoj ne predstavljaju detinjstvo čovečanstva, kao što to Jung želi da dokaže.

Na primer, to što je Zeus progutao Metidu a potom rodio Atenu kroz otvor na svojoj glavi, nije samo pusta
mašta, već ingeniozna teološka dogma koja u sebi objedinjava tri nepodudarna shvatanja:

(1) Atena je bila Metidina partenogena kći, što znači najmlađa ličnost troglave Metide, boginje mudrosti;
(2) Zeus je progutao Metidu, što znači da su Ahajci potisnuli njen kult i preneli sva svojstva mudrosti na
Zeusa, svog patrijarhalnog boga;
(3) Atena je bila Zeusova kći, što znaci da su Ahajci poštedeli Atenine hramove pod uslovom da njeni
poklonici prihvate Zeusovu neograničenu vlast.

Na zidovima hramova crtežima je predstavljeno kako Zeus guta Metidu i sve što se dalje događalo; i kao
što je erotski Dionis — nekad partenogeni sin Semele — ponovo rođen iz Zeusovih bedara, tako je i
intelektualna Atena ponovo rođena iz njegove glave.

Neki mitovi su na prvi pogled zagonetni zato što je mitograf slučajno ili namerno pogrešno
protumačio svetu sliku ili dramski ritual. Ja sam ovaj postupak- nazvao »ikonotropija«. Ovakvi primeri se
mogu naći u svim zbirkama religiozne literature i baš oni ukazuju na duboke promene koje je preživljavalo
staro verovanje. Grčki mit je prepun ovakvih primera. Trouglasti Hefajstovi stolovi, na primer, koji se na
znak bogova obrću oko sebe (Ilijada XVIII, 368), nisu, kao što dr Čarls Seltman nagoveštava u svom delu
Dvanaest olimpijskih bogova, prethodnici automobila, već su to zlatni sunčani diskovi, tronošci, koji su
verovatno predstavljali godinu sa tri godišnja doba, za koje je vreme Hefajstovom sinu dopušteno da vlada
na ostrvu Lemno. Najzad i takozvano Paridovo suđenje, kada su boginje pozvale heroja da presudi koja je
od njih najlepša i kad Parid predaje jabuku najlepšoj, predstavlja obrednu situaciju preživelu već u vreme
Herodota i Hesioda. Te tri boginje su jedna trojna boginja: Atena — devica, Afrodita — Nimfa i Hera —
starica, i pre će biti da je Afrodita obdarila Parida jabukom nego on nju. Ova jabuka, koja simboliše da je
Parid stekao Afroditinu ljubav po cenu života, biće Paridu propusnica za Jelisejska polja, u zapadni voćnjak
jabučar, određen samo za duše heroja. Postoje slični pokloni i u velškim i irskim mitovima, kao i poklon
koji je Hesperida dala Heraklu; a tu je i jabuka kojom je Eva, »majka svega živog«, darivala Adama. Tako
Nemesida, boginja svetog rastinja, koja je kasnije u mitovima postala simbol božanske osvete prema
ponosnim kraljevima, nosi jabuku na grani, kao svoj dar herojima. Svi rajevi neolita i bronzanog doba su
bili ostrva sa voćnjacima, a sama reč paradise znači »voćnjak«.

Akanski narod je proistekao iz jedne stare migraoije
libijsko-berberskih srodnika prehelenskog stanovništva Grčke na jug—iz oaza Saharske pustinje (vidi 3, 3)
u Timbuktu, gde su se ukrstili sa crnačkim plemenom na reci Niger. U jedanaestom veku naše ere oni su se
pomerili još dalje na jug do današnje Gane. Kod njih su se održala četiri različita tipa kulta. Najprimitivniji
obožavaju boginju Mesec kao trojnu boginju Ngama, veoma sličnu libijskoj Neit, kartaginskoj Tanit,
kanaanskoj Anati i ranogrčkoj Ateni . Za Ngamu se kaže da je rodila nebeska tela sopstvenim
naporima , a zatim oživela ljude i životinje ustrelivši im nepokretna tela svojim čarobnim
strelama, odapetim s luka mladoga meseca. Kaže se još da njena ubilačka svojstva imaju moć da oduzmu
život, što je i Artemidina osobina . Kraljevska princeza postaje devojka koja je pod zaštitom
Ngamine mesečeve čarobne moći, sposobna da u vremenima neizvesnosti i opasnosti povede pleme u neku
novu oblast i da u seobi sačuva sva plemenska božanstva skrivena u skrinju. Takva žena postaje kraljica
majka, vojskovođa, sudija i sveštenica u novoj naseobini koju je osnovala. Božanstvo se prikazivalo kao
životinja totem zaštićena tabuom, iako su te iste životinje lovili i prinosili na žrtvu; tako postaje razumljivo
što su Pelazgi jedanput godišnje priređivali lov na sove, iako su bile svete ptice . Tada, su
stvorene i države na federalnoj osnovi, a božanstvo najmoćnijeg plemena postalo je državno božanstvo.
Drugi tip kulta svedoči o zbliženju Akana sa sudanskim poštovaocima Odomankoma, Boga-Oca, koji je
svojeručno stvorio vasionu ; izgleda da su Akane predvodile vojskovođe birane među muškarcima
i da su prihvatili sumersku sedmodnevnu nedelju. Mitski kompromis je postignut na taj način što je Ngama
oživela Odomankomovu beživotinu tvorevinu; božanstvo svakog plemena postalo je jedna od planetarnih
sila. Ove planetarne sile stvaraju muško-ženske parove, kao što pretpostavljam da se dogodilo i u Grčkoj
kad je obožavanje Titana doprio sa Istoka . Predstavnica Ngame, kraljica majka, svake godine
stupa u sveti brak sa predstavnikom Odomankoma; ona se, u stvari, venčava sa izabranim ljubavnikom,
koga na kraju godine sveštenici ubiju, raspore i oderu. Isto se, izgleda, događa i kod Grka .

U kultu trećeg tipa ljubavnik kraljice majke postaje kralj, on se smatra muškim vidom meseca i
odgovara feničanskom bogu Balu Hamanu; a umesto njega, svake godine umire po jedan dečak u svojstvu
lažnog kralja . Kraljica majka poverava glavnu izvršnu vlast veziru a sama se usredsređuje na
svoju funkciju vršenja obreda plodnosti.

U četvrtom tipu kulta, kralj, pošto je stekao prevlast nad nekolicinom manje značajnih kraljeva,
ukida svoj mesečev vid božanstva i proglašava se kraljem sunca na egipatski način. Iako se i
dalje svake godine održava svetkovina venčanja, ona ne zavisi više od meseca. Na ovom stupnju
matrilokalnu svadbu smenjuje patrilokalna, a plemena poštuju svoje muške pretke kao heroje — isto što se
događa i u Grčkoj — iako Akani nikada nisu zamenili obožavanje sunca obožavanjem boga-gromovnika.
Kod Akanaca se svaka promena u dvorskom ritualu tumačila kao odraz mitskog događaja na nebu.
Tako, ako je kralj naimenovao dvorskog vratara i ukazao mu čast oženivši ga princezom, objavljeno je da se
isto to dogodilo i božanskom vrataru. Verovatno je Heraklova ženidba boginjom Hebom i njegova vratarska
služba kod Zeusa bila odraz sličnog događaja na mikenskom dvoru, i da su božanske gozbe
na Olimpu bile slične slavlju u Olimpiji koje se održavalo pod zajedničkim pokroviteljstvom zeusolikog
visokog mikenskog kralja i glavne sveštenice iz Arga.

Pošto sam pregledao izdanje Grčkih mitova iz 1958. godine, stekao sam zreliji sud o pijanom bogu
Dionisu, Kentaurima i njihovim protivrečnim osobinama mudrosti i prestupništva, i o prirodi božanske
ambrozije i nektara. Svi ovi momenti su usko povezani, jer su Kentauri poštovali Dionisa, čija se raspusna
jesenja gozba zvala Ambrozija. Ja ne verujem više u to da su njegove Majnade, koje su razdražene jurile
unaokolo, rastrzale životinje i decu , a posle se hvalisale kako su putovale u Indiju i vratile se
odande , bile pijane isključivo od vina i piva od bršljana . Dokazni materijal,
sakupljen u mome delu ''Čime su se hranili Kentauri'' (Steps: Cassell and Co., 1957, strana 319—343),
svedoči da su Satiri (iz plemena kozjeg totema), Kentauri (iz plemena totema konja), i njihove Majnade
upotrebljavali ova pića da speru usta od mnogo jače droge, naime presne (sirove) gljive, ''amanita
muscaria'', koja izaziva halucinantna stanja, bančenje do besvesti, proročanske vizije, neprirodnu erotsku
moć i veliku snagu u mišićima. Nekoliko časova posle ovakve ekstaze nastupa potpuna otupelost čula; tim
fenomenom može se objasniti kako je Likurg, naoružan jedino bičem za volove, doveo u red Dionisovu
pijanu vojsku Majnada i Satira posle pobedonosnog povratka iz Indije .
Na jednom etrurskom ogledalu ugravirana je amanita. muscaria kod Iksionovih nogu; on je bio heroj
iz Tesalije koji se hranio ambrozijom među bogovima (vidi 63, b). Nekoliko mitova
potvrđuju moju teoriju da su njegovi potomci Kentauri jeli ovu gljivu. Prema nekim istoričarima, ovu gljivu,
su upotrebljavali staronordijski ratnici da bi stekli neustrašivost i natprirodnu snagu u borbi. Ja sada verujem
da su ambrozija i nektar bili otrovne gljive: amanita muscaria svakako; a možda i neke druge, naročito mala
tanušna otrovna gljiva ''panaeolus papilionaceus'', koja izaziva bezbolne i izvanredno prijatne halucinacije.
Gljiva slična ovoj pojavljuje se na atičkoj vazi, među kopitima Kentaura Nesa. »Bogovi« kojima su
ambrozija i nektar bili isključivo namenjeni bili su svete kraljice i kraljevi preklasične ere. Kralj Tantal
počinio je zločin kad je prekršio tabu, pozivajući osobe nižega reda da s njim uživaju
ambroziju.

Sveto kraljičanstvo i kraljevstvo propalo je u Grčkoj; ambrozija je tada postala, izgleda, tajna
eleusinskih, orfičkih i drugih misterija posvećenih Dionisu. U svakom slučaju, oni koji su bili posvećeni
morali su se zakleti da će kao tajnu čuvati šta su jeli i pili; zauzvrat su doživljavali nezaboravna priviđenja, a
obećavana im je i besmrtnost. Ambroziju su davali pobednicima na olimpijskim takmičenjima trkača kao
utešnu nagradu, zbog toga što pobeda više nije obezbeđivala pravo na kraljevstvo. Ta ambrozija bila je
mešavina namirnica čija su početna slova značila grčku reč »gljiva«i, kako sam to dokazao u delu ''Čime su
se hranili Kentauri''. Recept koji navode klasični pisci za nektar i cecyon, piće sa ukusom mentola koje je
Demetra pila u Eleusini, isto se piše kao i reč »gljiva«.
Sam sam probao gljivu ''psilocybe'', koja izaziva halucinacije; božansku ambroziju koju od drevnih
vremena upotrebljavaju Masateci, Indijanci iz Oaksake, provincije u Meksiku; tom prilikom sam čuo
sveštenice kako prizivaju Tlaloka — božanstvo gljiva, i doživeo transcendentalna priviđenja. Zato se
iskreno slažem sa R. Gordonom Vasonom, američkim istraživačem drevnih običaja, da su evropske ideje o
raju i paklu ponikle iz sličnih misterija. Tlalok je rođen od munje kao i Dionis . Na starogrčkom,
kao i na jeziku Masateka, reč gljiva znači "hrana za bogove". Tlalok je nosio venac od zmija; Dionis takođe
. Tlalok je imao podvodno sklonište; Dionis takođe . Svirepi običaj Majnada da
otkidaju glave isvojim žrtvama možda se alegorično odnosi na sasecanje klobuka svetih
gljiva — jer se u Meksiku drška gljive nikad ne jede. Po predanju, Persej, sveti kralj iz Arga, preobraćen u
obožavaoca Dionisovog kulta nazvao je Mikenu po otrovnoj gljivi koju je našao u okolini, i pod
kojom je otkriven izvor . Tlalokov amblem je bila gljiva; a i amblem Arga takođe. Iz usta
Tlalokove gljive na fresci izbija mlaz vode. Sve ovo navodi na pitanje: da li je između evropske i američke
kulture bilo dodira u bilo kom razdoblju ljudske istorije.
Ove teorije zahtevaju nova istraživanja.