Dusko Radovic

Sa vrha Beogradjanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala beogradjanima dnevna doza
Duška Radovića, uz zvuke melodije "U ranu zoru zoru kad svane dan".

Beogradjani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije,
ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci.

Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo Duško
Radović. Samo je džezvama za kafu i eventualno nadrndanim peračicama sudova bilo
dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada
Duško govori novi aforizam.

Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi
ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli.

I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao.

Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo - mnogo nedostajati. Evo
kako je to izgledalo...

Noć je po beogradskim kotlinama ostavila gustu izmaglicu, koja ni sama nije znala šta
hoće - da li da bude kiša, rosa ili slana. Sunce je bilo na "jedinici" i magla je još mogla da
se zanosi. Medjutim, kad smo sunce uključili, najpre na "dvojku", pa na "trojku", magla
je isparila, i evo našeg grada u lepom plavom jutru.


Stari Beograd krenuo je u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra.
Mostovi su puni automobila.
I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani.
Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.


Na Autobuskoj stanici Beograd zatrazen je tajm - aut. Autobusi se okupili oko svojih
dispečera i dogovaraju se da predju na presing.


Ratno ostrvo, kao kuče, otresa vodu u kojoj je doskora bilo.


Bulevar Revolucije i ovog jutra teče nizbrdo.
Žubore motori, grguću auspusi, cvrkuću kočnice. Sa obe strane procvetali crveni, žuti i
zeleni semafori. Lepo letnje jutro.

Pre nego što će joj se desiti ono što ce joj se desiti, Sava se uvija i uspija, kao da joj je
prvi put, kao da ne zna da je iza okuke čeka stari probisvet Dunav.


Vreme je za slatko i vodu, koji se još uvek služe samo u nerazvijenim i zaostalim
delovima grada.


Na plavom tiganju neba, sunce na oko.


Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno
postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još necemu, bilo bi neskromno.


Rano jutros zatekli smo senku Palate Beograd daleko, čak na Palati pravde. Sad bar
znamo kakva je to senka pala na ovu visoku pravosudnu ustanovu.

Ne znamo dokle se Beograd računa u visinu. Za nas, sa najvišeg sprata Palate Beograd,
moglo bi se reći da smo poreklom iz Beograda.


Novi Beograd postrojio se za jutarnju smotru.
Blokovi kao čete, grupe blokova kao bataljoni.
Soliteri na Banovom Brdu vec su na položajima.


Zeleni autobusi Gradskog saobraćajnog preduzeća žure prema zelenoj periferiji
Beograda, odakle se vraćaju još zeleniji.


Avala viri iza brdovitog beogradskog reljefa, visoko je podigla periskop, onaj televizijski
toranj, i gleda šta se radi u gradu čiji je ona poetski simbol.
Gde je, na primer, ona prva sirotinjska i proleterska iz Prokopa?
Eno je, na Kanarevom brdu. Od rana jutra pije pivo i puši.
A gde nam je ona druga, sirotinjska i proleterska, iz Jatagan - male?
Ko zna gde je. Možda na Bulevaru San Mišel u Parizu.


Na nebeskom roštilju Zemlja se vrti oko svog zamišljenog ražnja i peče na Suncu koje se
ne gasi.

Sunce je jutros uranilo da ga trošimo na ono od čega živimo, a dokolice mogu i u mraku.
Suncokreti ga prate kao radari.


Jedna zgrada u Kondinoj ulici liči na mašinu za pranje rublja. U nju su sinoć ušla prljava
deca. Očekujemo da se jutros pojave čista.


Da bi toj deci bio jasniji Pobednik na Kalemegdanu, možda je vreme da mu zamenimo
rekvizitu. Mogao bi u jednoj ruci da drži loptu za košarku. To su poslednje bitke koje
smo vodili i pobedonosno završili.


Jutros rano, jedan trolejbus sa linije 11 izgubio se i nestao. Zelene je boje i odaziva se na
ime Cane. Ako ga negde primetite, javite najbližim putnicima.


Kuda ćete za vikend?
Ako su vam majka ili otac u staračkom domu, mogli biste da ih posetite.
Raspitajte se gde su i svakako otidite.

Na Slaviji, na kraju Nemanjine ulice, visoko pod krovom oronule zgrade, suše se pelene.
Dvadesetak belih pelena greje jako sunce. Blago onom koga u njih jutros budu povili.


Volite se kad niste zajedno.
To je prava ljubav.
Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.


Ponesite na more sajlu.
Da vas možemo dovući kad za to dodje vreme.


Lako je nekim radnicima kafilerije da hvataju pse, kad nema za šta pas da ih ujede.


Danas ćemo doručkovati ono što je ostalo od juče: malo mlakog i kiselog jutra.
Nebo nad Beogradom se ubajatilo.

Ako ćemo pošteno, Beograd ovog jutra ne izgleda bogznakako.
Gledamo ga upitno a on nevoljno sleže ramenima Karaburme i Banovog Brda: danas mu
ne ide, Beograd danas nema svoj dan.


Kroz maglu naziremo kako, uz tanku pritku krana, raste ogroman soliter -siledžija, medju
niskim i pitomim dušanovackim kućama i dvorištima.
Šta li će on tu, tako besmisleno veliki i nezgrapan?
Možda Dušanovac podiže spomenik Bori i Mandori, hrabrim i nesrećnim momcima,
junacima prvih mirnodopskih tabanja i šorki, koji su orali drumove kad to nije bilo
popularno.


Sava sve više protiče kroz Beograd, a Dunav i dalje otiče pored Beograda.


Ispod nas su velike košnice savezne i republičke administracije. Med će se deliti putem
štampe, radija i televizije.


Na Cvetnom trgu cveta cveće bez korenja. U strogom centru našlo se malo mesta samo za
cvetove. Korenju je mesto na periferiji.

Stanarima solitera od petnaest i više spratova predlažemo da stalno drže taoce, odgovorne
drugove iz zajednice stanovanja i servisa za liftove.
Pa kad im stane lift, da mogu da ih streljaju, makar očima.


Oni koji mnogo znaju - malo govore. I obrnuto - najviše govore oni koji ništa ne znaju.
To ima veze. Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.


Dan je i ovoga jutra krenuo uzbrdo, ulicama - Batutovom , Ruzveltovom, Takovskom,
Cetinjskom, Francuskom, Sedmog jula, Tadeuša Košćuškog ...
Kad posvršava poslove i kad se umori, spustiće se polako - Pariskom, Balkanskom,
Nemanjinom, Birčaninovom, Vojvode Milenka, Miloša Pocerca ...
Sve polako i nizbrdo, za suncem.


Na krovove Beograda sletela su nova jata televizijskih antena. One kljucaju nevidljive
televizijske talase i nose crno - bela i šarena jaja.


Na Čuburi se žuti saće improvizovanog zanatskog bazira. Stari beogradski majstori piju
pivo i gledaju drvo koje raste na humci Kikevca.

Ne da se stari Beograd. Dva ilegalca sa periferije probila su se u strogi centar i na krovu
stare i otmene zgrade podigla golubarnik. Iz njega svakog jutra ispaljuju rafale golubova
u nebo iznad Terazija.


Zašto se kod nas ne otvore javne kuce? Bilo bi znatno jeftinije nego ovako.
Samo onaj, ko nije bio u prilici da proba, ne zna koliko košta jedna obična i manja
uvertira.


Večeras će se ponovo odigrati jedna od ranijih utakmica izmedju Crvene Zvezde i
Partizana .Prodavaće se one iste pogačice i kafa.


Od kako postoji svet, danas je prvi put osvanula subota, 9. avgust 1975.
Za našu planetu to je jedinstven rekord.


Negde neko troši i rasipa ovaj avgust, a on se računa i nama, koji smo ostali u Beogradu.

Električni merači vremena, na hotelu Slaviji, na Albaniji i u Brankovoj ulici, odbrojavaju
nam impulse života.
Iznenadićemo se kad za rođendan ili Novu Godinu dobijemo račun. Odakle im te
cifre?!Nigde nismo bili, ništa nismo radili, nismo imali našta da utrošimo toliko života.
Zaista: neki žive na sto strana io račun im je isti kao i nama, koji, takoreći, ne živimo.


U prvim jutarnjim trolejbusima ima tri puta više žena nego muškaraca.
Da li su sinoć uspele da pogledaju Gole i mrtve, ili su već kod golih mrtve zaspale?


Neko je jutros srećan, presrećan, jer je našao mesto za parkiranje.
Neko drugi je tužan i žalostan, jer mu se rodilo žensko dete.


S one strane vam je sve što je bilo, ceo vaš život, od rođenja do ovog jutra.
S ove strane vam je ono što će tek biti,od ovog jutra na dalje.
Vreme prolazi i pretače život i slatko vino uspomena.


Požurite.
Neko je krenuo ko zna odakle, možda čak iz Hamburga, da se sudari sa vama.

Sve vam u braku i kući škripi ali biste mogli da podmažete bar vrata.
Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.


Ovo kvarno jutro kao da je iščupano iz vilice noći, u zubnoj ambulanti, u Ivana
Milutinovića ulici.


Tumaramo po kalendaru, jedan dan dodaje nas drugom, nigde suvog mesta i sunca.
Spopale nas neke magle i kiše, sve neki pogrešni, promašeni dani.


Za svoje godine, Beograd ovog jutra izgleda mnogo stariji.


U parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta neko je prepoznao drvo iz svog kraja i
sada se jadaju jedno drugom:
šta će ovde, gde se čak i voda plaća?

U lepoj zgradi Geološkog zavoda, na ružnom mestu, ispod starog mosta, lonče već vri ...
Šećer su stavili, još samo kafu.
Kada ispiju kafu, analiziraće talog. Da vide - kome stoji nafta, a kome magnezit.


Ako vam se danas ne radi, to je na vreme, mnogi se na to žale.


Ovih dana, neke beogradske tetkice poćiće po trideseti put u osnovnu školu. Od silnog
posla, nikako da je završe.


Čuli smo da Novobeograđani iz milošte zovu četiri svoja solitera - četiri idiota.
Gledamo odavde i nemožemo da pogodimo koji su. Svi su nam sumnjivi.


Nemojte biti sebični.
Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.

Kiša je kapala, i rosila, i padala, i lila, i pljuštala ...
Samo još nije prestala.
Stojimo na najvišem prozoru Palate Beograd, posmatramo naš grad pod jakom kišom i
mislimo: ima li života na Marsu i je li čemu?


Beogradski lekari okupljaju se polako po ambulantama, bolnicama i klinikama, navlače
bele mantile i dogovaraju se šta da nam rade.


Na poslužavniku Novog Beograda i ovog jutra služe napolitanke novih stambenih zgrada.


Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se
i razmislite - kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite
im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle
da pozajmljujete tek 28. u mesecu.


Na uglu ulica Narodnog fronta i Balkanske, u minijaturnoj prodavnici, manjoj od lifta, od
rana jutra dežura prodavac srećaka i sreće. On sačekuje one koji su krenuli nizbrdo.
Možda bi im jedna srećka mogla promeniti životni pravac.

Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije.
Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola.
Nesreća je veći porok.


Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.


To je česta životna priča.
Ili ste sami ili ste suvišni.


Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu.
Svi čekamo lepše dane.


Četvrtak je prozviždao kao metak. Nigde ga nema. Ovo je opet početk dana koji se zove
petak. Petak, peti septembar.
Sunce, belo i hladno kao petodinarka, kotrlja se nebeskom nizbrdicom. Ko ga nađe -
njegovo je.

Na beogradskim pijacama ovog jutra možete dobiti svež i hladan luk, sveže i hladno
cveće, sveže i hladne novine, sveže i hladne cigarete.


Nisko nebo, ružno jutro.
Deco, ako vam je otac došao jutros umesto sinoć, evo vam razbrajalice kojom ćete ga
malo razonoditi: ECI-PECI-PEC, JA SAM MALI ZEC, TI SI MALA PROPALICA,
ECI-PECI-PEC!


Na železničkoj stanici nosači i taksisti naplaćuju ulaznice svima koji na ta vrata ulaze u
Beograd.


Autobusi Jata, pre nego što prebace putnike u avione, naprave jedan krug ispred Crkve
Svetog Marka. Za svaki slučaj.


Beogradske ulice liče na nogavice farmerki, sa belim štepom preko šavova.

Malo para kvari telo a mnogo para kvari dušu.
Čovek je na velikoj muci.
U čemu da čuva dušu ako pokvari telo? Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?


Blago babama i dedama, koji imaju unuke. Teško nama, koji imamo decu.


Dan je okrugao kao Zemlja.
Iznenadićete se kada na kraju današnjeg puta ugledate krevet iz koga ste jutros krenuli ili
tek treba da krenete.


Beograd je već toliki da jedva može ceo da stane u jedan dan.
U Višnjici je novo jutro, petak, u Bariču nagađaju da li je sreda ili četvrtak.


Neko je sinoć na Zvezdari ostavio otvorena vrata. A neko u Surčinu nije zatvorio prozor.
I napravila se promaja.

Lišće se umorilo i stari.
Ono se naživelo svog malog i skromnog života.

Autobusi - samousluge jure gradom i skupljaju jučerašnje kusure.

Na prozorima ženskog internata u Ulici proleterskih brigada sinoć je otvorena izložba
srednjoškolskog standarda: maramica, peškira i drugih lepih stvari.
Pošto ih sunce i košava osuše, izložba će biti zatvorena do večeras, kada se otvara nova.

Poslednji je dan druge školske nedelje. Đaci još nisu stigli da ne uče, nisu imali dovoljno
vremena.

Jedan mali Beograđanin, sa visoke mansarde u centru grada, pitao je mamu - kada će i
oni imati kuću na zemlji. U Beogradu je sve manje kuća na zemlji. Beograd se potrpao u
liftove i krenuo uvis.

Zašto u apotekama ne dozvoljavaju da se probaju lekovi, kao sir i kajmak na pijacama?
Ljudi imaju para. Kupili bi kilo ili dve kile leka ako im se dopadne.

Dan se budi, ali se leto lagano gasi. Pre nego što ponovo legnemo, moraćemo ustati.
Takav je red.
Sunce i hoće i neće, ali mi moramo.

Jutros je nisko sunce preseklo svilenu traku Dunava i tako svečano otvorilo novi dan, prvi
dan nove nedelje.

Sunce se svakog jutra zaleti prečicom, međutim, kad primeti kafileriju i deponiju na
Karaburmi, izbaci levi migavac i skrene na Kružni put.

Šta li rade oni naši u Zoološkom vrtu? Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako
su oni ostali tamo gde su i bili.

Na uglu ulica Ivana Milutinovića i Maršala Tolbuhina srušena je prizemna kuća, nečiji
dom i draga uspomena.
Ako vam večeras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.

U samouslugama je prošla prva gužva. Kasirke doteruju frizure, pričaju šta su noćas
sanjale i ogovaraju muževe.

Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj.
Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.

Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao.
Voze ih muževi koji su se loše oženili.

Oni koji nemaju ni škole ni kvalifikacija prvi se ujutru bude i žure da zauzmu kakve -
takve položaje.

Kancelarije se polako pune. Otvaraju se fioke i rolo - ormani, podmazuju zumbe,
popravljaju gajtani od rešoa. Kad proradi ona ljuta administracija, imaće privreda da se
puši.

Evo nas u petkovom jutru, sa petkovim suncem na lepom petkovom nebu.
Ovako su nekada izgledale samo nedelje i praznici, i to retko.
A danas, evo, i petak blista vedar i ozaren.
Zaista možemo biti ponosni onim što smo za ovo kratko vreme postigli.

Ko ima lepe zavese, otvorio je prozore.
A ko ima i lepu posteljinu, naslagao je preko prozora, pa nam se čini da se negede lepota
i dobrota prelivaju, kao naraslo testo.

Dva časovnika, jedan na Albaniji, drugi na hotelu Slavija, utrkuju se - koji će pre stići do
kraja.

U fudbalskom klubu Partizan danas će se uvežbavati spasonosna kombinacija: ovako, pa
ovako, pa ovako i - gol. To je najjednostavnije i najefikasnije.

Neko jutros sedi na klupi u Pionirskom parku, nema šta drugo da radi, pa misli ono što ga
se ne tiče.

Najveći beogradski ćorsokak, Bulevar Crvene armije, stao je kod benzinske pumpe u
Grčića Milenka ulici i nema kuda dalje.

Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.

Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.

Počela je sezona šljiva i knedli sa šljivama.
Pošto jedu samo ono što ostane, majke i žene obično spreme malo više.

Ono što ste sanjali bio je san. A ovo je sada java - lepi, blagi, vedri, topli, sunčani dan.
Danas bi vam moglo biti lepo i dobro. Ako hoćete. Ako nećete - daleko vam lepa kuća.
Na Petlovom brdu ili još dalje.

Balkan počinje pred semaforom, u delu Auto - puta koji se zove Ulica Stevana
Prvovenčanog.
Tamo je od rana jutra skup Balkanaca. Što ispred semafora, što oko vulkanizera, što oko
lubenica, što onako, bez veze i razloga, balkanski i najlepše.

Ustanove za dnevni boravak očeva i muževa rade i danas. Medju prvima je otvorena
Kasina na terazijama.

Julino brdo pita Ulicu Majke Jevrosime: šta je sa Baba-Višnjinom?
Sve je u redu. Baba-Višnjina se dobro drži. Trenutno je na Kalenića pijaci, sprema
zimnicu.

Uniformisani čobani Gradskog saobraćajnog preduzeća isterali su stada automobila na
beogradske trgove.

Sa visoke katarke Palate Beograd gledamo i tražimo-ima li kraja ovoj lepoj, plavoj i
sunčanoj suboti? Ne vidimo ga. Biće je za svakog zdravog i gladnog.
Ova subota dušu je dala za lep i dobar život. Te subote, 20. septembra 1975. godine, više
nikad neće biti.

Svaki dan sviće zbog nečega. To se još ujutro ne mora znati. Ali će večeras mnogima biti
jasno-zašto je morao svanuti i ovaj utorak, 23. septembar.

Pod jedan vodoravno je i ovog jutra-Sava. Pod jedan uspravno-Palata Beograd, iz koje
vas pozdravljamo.

Pred šalterima Zavoda za zapošljavanje neko je i ovog jutra poranio i peva: Ima dana
kada ne znam šta da radim… Ganute službenice lepe mu na čelo preporuke i adrese
umesto hiljadarki.

Danas će u Obrenovcu i Mladenovcu vršiti upis dece u pubertet. Prednost imaju deca
koja nisu vukovci.

U nekim beogradskim ulicama biće posečeno staro drveće. Na njihova mesta posadiće
lepe mlade milicionare.

Jutros budale pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade štop-svetla.

Ringišpil na Slaviji radi. Automobili se vrte oko zelenog ostrva. U njima sede bivša deca,
oni koji su počinjali na ringišpilima ispod Terazija, na Taš-majdanu i Zvezdari.
Setite se, drugarice i drugovi, tih dalekih lepih dana i nasmešite se jedni drugima.

Evo nam srede, fine gospodje, sa zlatnim brošem na plavoj haljini. Ko voli srede, neka
uzme ovu, bice mu verna sve do nocas.

Sunce nas greje, ali u sreh. Vise nas promasuje. i ono se izokrenulo. Sad greje onu praznu
i mrtvu stranu neba.

Kolekcionari dana i godina ne prave pitanje. Samo neka je dan i neka je zivot.

Sta ce vam ta produhovljena faca, kao da ne znate sta vam fali, kao da imate para, a samo
vam ideje nedostaju? Ne izigravajte intelektualca. Bili smo i mi gladni.

Neko je taman jutros hteo da uci. Doslo mu, resio je, ali ne moze, ne dam u se, mora u
skolu.

Hoce li trojka, sestica i sedmica celog veka tegliti svoje bracne drugove? Blago
nezenjama, tramvajima dvojki, devetki i desetki.

Zivot prolazi, a mi ne znamo sta bismo sa njim. Mrzi nas ili ne umemo da zivimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uzivali gledajuci kako je lep nas zivot kad ga
drugi zive.

Ono sto ste propustili u zivotu, ne mozete nadoknaditi brzom, sumanutom voznjom.

Ne preticite pametnije od sebe. Prava vozacka takmicarska disciplina zove se-ko ce duze,
a ne ko ce brze voziti.

Ako jos niste otplatili kola, mislite malo i na vase jadne zirante. Nemojte ih dovoditi u
nepriliku da ne znaju da li da vise zale vas ili sebe.

Ne zaboravite: Mnogi nikad vise ne bi vozili brzo, ali, na zalost, takvu priliku vise nece
imati.

Jutros je procvetao, a veceras ce uvenuti poslednji dan septembra.

Jesen je, sezona kad se kolju male gipsane svinje i krade decja ustedjevina.

Jutros u gradskom saobracaju svi imaju sitninu. Nije strasno, moze i sa sitninom dok nas
greje ovaj nebeski dukat.

Deca spavaju, a roditelji sapucu, dogovaraju se kako da ih vaspitavaju, da sve bude fino i
kulturno i da ima efekta.

A jedno zlato mamino sinoc je zaspalo sa cigaretom i progorelo jorgan. A jedna sreca
mamina zaglavila je negde nocas i zaspala, kako je usla u kucu, ispod civiluka u antreu.
A jednog pileta maminog jos nema....

Danas ce u Palati pravde biti podeljena izvesna kolicina pravde. Ko u tome oskudeva,
mogao bi da pozuri.

Zasto se ulicne korpe za otpatke ne podignu na visinu koseva za kosarku? Bila bi to
provokacija kojoj niko od nase kosarkaske nacije ne bi odoleo. Kosevi bi bili puni, a
Beograd cist.

U Zemunu, na obali Dunava, kuva se i danas dobra riblja corba. Do corbe se stize ovako:
ide se do centra Zemuna, a onda dalje za mirisom corbe.

Morate imati neko, makar tajno mesto, gde cete praviti gluposti. Glupost je potrebna
zdravlju. Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate
izboriti.