Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć, U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu, da me vide, šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća Što me gleda, što mi kaže, da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima iznad svakog zla. Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doćiće posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.
To je onaj život gde sam pao i ja s nevinih daljina, sa očima zvezda I sa suzom mojom što nesvesno sija I žali, k'o tica oborena gnezda. To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje, Nepoznat govoru i nevolji ružnoj. I ja plakah tada. Ne beše mi bolje. I ostadoh tako u kolevci tužnoj Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da nosim oblik što se mirno menja; I da nosim oblik, san lepote, veče I tišinu blagu k'o dah otkrovenja. I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju, Da se stvara nebo i svod ovaj sada I prostor, trajanje za red stvari sviju, I da moja glava rađa sav svet jada, I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine i viziju jave; I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave. Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala Za hod mojih nogu i za život reči: I tako je snaga u meni postala, Snaga koja boli, snaga koja leči. Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali, k'o tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh ja živim, Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama sivim. Dok mi venac snova moju glavu kruži. Kao stara tajna počeh ja da živim.
Da osećam sebe u pogledu trava I noći, i voda; i da slušam biće I duh moj u svemu kako moćno spava K'o jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava
I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina I očiju što ih vidi moja snaga.
vesna
Zodijak :
Broj poruka : 49 Datum upisa : 16.08.2009
Naslov: Noc ljubavi Ned Sep 20, 2009 5:31 pm
Noć ljubavi
Jedne večeri, kao posle grada, Mirisala je koža telo moje: Miran, bez sreće i radosti koje, Bijah kao van tamnice jada.
Video nisam sunce kako pada, Uzdah i cveće oko sna mog što je Očajem skrio njenih nada boje, Odveo dete u nesreću sada.
Draga moja, ja ne umem više Nositi suze što ti radost krije, Al' u noć mesec kad siđe ubavi,
Tišinom sreće kad bol zamiriše, Odmori oko: nek se duša slije U pozni šapat velike ljubavi.
vesna
Zodijak :
Broj poruka : 49 Datum upisa : 16.08.2009
Naslov: Orgije Ned Sep 20, 2009 5:33 pm
Orgije
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet: Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi Ceznu za cvet.
Zvuci violina, vino, jak dodir zena Daju nam pir, Al' svuda se krecu senke mrtvih vremena, Umrli mir.
Muzika s pesmom pruza nam stare jauke, Opela trag; Zgrljaj, za navek skrstene ruke I zivot nag.
U samoci nam stanuje, k'o u cutanje, Veliki strah; Bez leka smo. S nama tu je, nocu i danju, Ledeni dah.
U igri, u pupoljcima trazimo besno Izraza, sna; Placemo mrtviam sto je u paklu tesno, Kad nema dna.
Jer svaki zivi u grobu svom, samo sto nece Da vidi grob, Ni svoje dane, sto gore k'o mrtvom svece, Ni svoju kob.
Pijemo s usta i casa.Mastom ludila Stvaramo zrak; Sve nas je dovela tajna sto nas ubila, Otkala mrak.
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvest; I znamo, radost ne moze da se probudi, Opao cvet.
vesna
Zodijak :
Broj poruka : 49 Datum upisa : 16.08.2009
Naslov: Rob Ned Sep 20, 2009 5:34 pm
Rob
Knjigo moja sviju snova, evo roba! Oko duse, zoro dana, boje zraka, Ja sam tebe pronasao do svog groba Da te gledam, da te volim iz svog mraka.
I dok stara ponoc nosi moje dane, I dok lanac muka steze i okiva, Bol, padanja i potresi da sarane - Moja glava na tvom krilu nek pociva.
I dok dubi verna slutnja strah jezivi I jedna pesma dok je jos krik sova, Moje srce, jadno srce, neka zivi, Nek jos kuca, knjigo moja sviju snova.
Celom mojim i danas je splet od bora. Al' su oci ozarene uvek tobom; Ti si izvor i slobode i odmora, Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.
Knjigo moja sviju snova, evo roba! Oko duse, zoro dana, boje zraka, Ja sam tebe pronasao do svog groba Da te gledam, da te volim iz svog mraka.
Ti nikada mozda nisi znala da je Tvoja mladost meni zivot, moja snaga, Sto obilno pruza meni zagrljaje, I zaborav i pijanstva tako draga.
Da li ti je kadgod na um mis'o pala, Bujnu kosu kada prgavo sama spleces, Kad u vrtu beres ruzu sto je cvala, Ruzu beres i na grudi svoje meces,
Kad haljinu svoju drzis s puno poste, I ti prsti, i te ruke - da l' si znala, Kol'ku radost meni nose i miloste - Da li ti je kadgod na um mis'o pala?
I dok imam ruke, grudi, usne tovje, I te oci pune srece i neznanja, Ja osecam kako dise leto moje I moj suton u kome se toplo sanja.
Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba, Bera mi je tvoje lice bez oblaka - Knjigo moja sviju snova, evo roba, Da te grli, da te voli iz svog mraka.
vesna
Zodijak :
Broj poruka : 49 Datum upisa : 16.08.2009
Naslov: Nasi dani Ned Sep 20, 2009 5:35 pm
Naši dani
Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podigao se truli zadah propadanja, Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas nasi suvereni, Progledale sve jazbine i kanali.
Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti, Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore, Svoju hrabrost na podele i obede, Budućnosti zatvorismo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede, Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove, Od nesreće naše braće, od robova Zatvorismo svoje oči i džepove, Mesto svetle istorije i grobova.
Pod sramotom živi naše pokolenje, Ne čuju se ni protesti ni jauci; Pod sramotom živi naše javno mnenje, Naraštaji koji sišu k'o pauci, Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomračina pritisnula naše dane, Ne vidi se jadna naša zemlja huda; Pomračina pritisnula naše dane.
Ovu poslednju pesmu sam i iscitao i preslusao i prosto ne mogu da verujem da se tokom tolikih godina na ovom svetu nista promenilo nije. Kako onda , tako i sada .
Naslov: Re: Vladislav Petkovic Dis 
